Iz mojih ust letijo ptice nekje. Iz mojih usta izlecu ptice negde. Noč, tkivo moje moči in miru. Z vsakim svitanjem umiramo ona in jaz. Odpada mi del za delom telesa. Na vratu, če ni odstranjen. Najdem vsak dan dvaintrideset lukenj. Skrita v prazni motni steklenici. V resničnem svetu je to prepovedano.

У огледалу гледам свој лик. Делује ми нестварно, попут сна. И схвтам да онај што стоји тик. Испред мене, у ствари нисам ја. У огледалу гледам свој лик. Он нема осмех, очи су му склопљене. Наборано лице и осушене шаке. Као мртвима, на грудима преклопљене. Нажуљане од копања сопствене раке. Без стида, без срама. И диже се завеса, лака.

Eto to je bila i ova sezona emisije DVA KOMADA NEČEGA. Gledaoci su imali prilike da vide razne ljude kako se bakću s glumom, pa kako se ko snašao. A mislimo da su se mnogi snašli odlično! U ovoj sezoni lepo smo sarađivali sa RTV GALAKSIJA 32.

Ко златни царски дукати,. Туђин за ближње навек,. Ћутати, само ћутати,. У родном граду странац,. Ил суров папски ритер,. Што се не боји гроба,. И свет у ком се страда,. Стран радости и туги,. То што одбију други,. И оним путем проћи,. Где је смешак на крају,. Да нико, најзад, не зна.

Све је мирисало на блаженство, након једне вечери, када је Данило улазио у ауто припит и опијен атмосфером доброг вина и лепих жена. Кренуо је кући са весеља које су приредили његови пријатељи. Откако га је жена напустила и отишла за Русију са неким столаром, алкохол је постао његов најбољи пријатељ. Паркирао је ауто у своју гаражу и ушао у кућу, руке су му се тресле, осећао је горчину у устима која су се сушила. Глава му је била као од олова, срушио му се читав свет.

Рано умрли, ваш починак је небески знамен,. И обасјава свет, с недостижном јасноћом, скрушен. Залуд вам траве, уз мирни надгробни камен,. Успаванку о надмоћи јалове земље певуше! Како још брује ваша звона! А ми, завидљиви,. Хитамо гробљанским капелама у грчу,. Ил, очарани, ко поветарац у коњској гриви,. Да вас видимо међ венцима, дароване смрћу! Ал затицасмо вас, о жалости, окружене ближњима,. Који су, скамењени, нетремице слушали како. Пламичци свећа зборе да вас све мање има. Руго му се како уме само с.

Не чезнем више ни за чим,. А сам тугу магнетски привлачим. На врх, одакле могу уз подсмех,. И у првом лицу множине. На начин како луде и мудраци чине,. Обратити се себи, оном трећем делу. Што не припада ни души ни телу. Нe oстaвљajу oтискe нa стaклу хoризoнтa. Нeдружeвни су, кao усeдeлицe. И другe пeтлићe oд хлaднe брoнзe.

Бард крагујевачког песништва, свој животни век провео је највише у Спомен-парку, као уредник програма за 21. Аутор је десетак песничких збирки, међу којима су последње три изразите вредности, са неколико антологијских песама. У младости је писао и занимљиве приповетке.