Ко златни царски дукати,. Туђин за ближње навек,. Ћутати, само ћутати,. У родном граду странац,. Ил суров папски ритер,. Што се не боји гроба,. И свет у ком се страда,. Стран радости и туги,. То што одбију други,. И оним путем проћи,. Где је смешак на крају,. Да нико, најзад, не зна.

Рано умрли, ваш починак је небески знамен,. И обасјава свет, с недостижном јасноћом, скрушен. Залуд вам траве, уз мирни надгробни камен,. Успаванку о надмоћи јалове земље певуше! Како још брује ваша звона! А ми, завидљиви,. Хитамо гробљанским капелама у грчу,. Ил, очарани, ко поветарац у коњској гриви,. Да вас видимо међ венцима, дароване смрћу! Ал затицасмо вас, о жалости, окружене ближњима,. Који су, скамењени, нетремице слушали како. Пламичци свећа зборе да вас све мање има. Руго му се како уме само с.

Бард крагујевачког песништва, свој животни век провео је највише у Спомен-парку, као уредник програма за 21. Аутор је десетак песничких збирки, међу којима су последње три изразите вредности, са неколико антологијских песама. У младости је писао и занимљиве приповетке.

Бави се планетарном тамом која је захватила нашу свакодневицу, земљу, нацију и нагризла наше животе. Снагом старих гуслара и решеношћу бунтовника, он проговара о неправди, лажи и привиду који заокупљују наш друштвени и етички живот. Објавио је седам књига поезије.

Објавио је четири књиге песама.

Песникиња и филолог опште књижевности. Објавила је четири књиге песама. Њене песме говоре о суочењу престоног и паланачког духа, баште и корова, битног и небитног. Али и сведочењем о злодусима, о Мефистовој трговини, о демонској, мрачној стварности и, као одговор, о непристајањима једне постојане песни.

Песме Татјане Осречки сведоче узвишену осаму и трагику човека видљиву на свакоме кораку. О таквом, готово одбаченом али продуховљеном, човеку песникиња пише у првом лицу множине, уз непрестану интроспекцију.