Ко златни царски дукати,. Туђин за ближње навек,. Ћутати, само ћутати,. У родном граду странац,. Ил суров папски ритер,. Што се не боји гроба,. И свет у ком се страда,. Стран радости и туги,. То што одбију други,. И оним путем проћи,. Где је смешак на крају,. Да нико, најзад, не зна.

Не чезнем више ни за чим,. А сам тугу магнетски привлачим. На врх, одакле могу уз подсмех,. И у првом лицу множине. На начин како луде и мудраци чине,. Обратити се себи, оном трећем делу. Што не припада ни души ни телу. Нe oстaвљajу oтискe нa стaклу хoризoнтa. Нeдружeвни су, кao усeдeлицe. И другe пeтлићe oд хлaднe брoнзe.

Бард крагујевачког песништва, свој животни век провео је највише у Спомен-парку, као уредник програма за 21. Аутор је десетак песничких збирки, међу којима су последње три изразите вредности, са неколико антологијских песама. У младости је писао и занимљиве приповетке.

Бави се планетарном тамом која је захватила нашу свакодневицу, земљу, нацију и нагризла наше животе. Снагом старих гуслара и решеношћу бунтовника, он проговара о неправди, лажи и привиду који заокупљују наш друштвени и етички живот. Објавио је седам књига поезије.

Објавио је четири књиге песама.

Песникиња и филолог опште књижевности. Објавила је четири књиге песама. Њене песме говоре о суочењу престоног и паланачког духа, баште и корова, битног и небитног. Али и сведочењем о злодусима, о Мефистовој трговини, о демонској, мрачној стварности и, као одговор, о непристајањима једне постојане песни.

Песме Татјане Осречки сведоче узвишену осаму и трагику човека видљиву на свакоме кораку. О таквом, готово одбаченом али продуховљеном, човеку песникиња пише у првом лицу множине, уз непрестану интроспекцију.