Песме посвећене Пресветој Богородици која нас својим Покровом златним штити од сваког зла. На зеленом пропланку раја,. У врту беле раде,. На самој ивици провалије,. А доле, на земљи,. Чују се јауци и молбе,. Уздаси вере, љубави и наде. Пречиста држи танане лествице,. Ткане од најтање плаве свиле,. И гледа доле тужно и благо,. На свако заборављено лице,. А њене уплакане очи миле,. И онда, једно за другим,.

Многи још не знају да је велика песникиња, осим песама о завичају, детињству, родољубљу, човекољубљу, животу, смрти и социјалним мотивима, писала и религиозну поезију. Написала је на десетине песама у којима се огледа њено богољубље и њена осетљива и богобојажљива душа. О мање познатој поезији и личности Десанке Максимовић. Боже, душа ми за пролазним благом не жуди,. Не уме да сања о земаљској срећи. Нема у животу спокојнога сата.

У часу бола, кроз сузу што блиста, jа често гледам у очеву слику, jер мој је отац личио на Христа, по своме срцу, и души, и лику. ОЛТАР НА ДНУ ВРЕЛЕ ДУШЕ. О нашем песнику Милану М. За њега су чули само добри познаваоци српске књижевности у емиграцији. Родио се првог јануара 1902. Да ли мука моју веру мења? С мукама се бори моја душа. И пролази кроз сва искушења. Ја не могу од свог верног претка.

У трену кад Сунце оде. И сан тврд је твој. А сенка која облетала је. Да ли нас сада гледаш. Јер чини се као да још певаш.

Приче о људима који се труде да стану на пут спасења и о онима који су се одрекли себе, узели крст у руке и кренули за Господом Исусом Христом. априла ове године, за време мог дежурства, у спаваоници број 6, на радном столу до прозора, који припада питомцу Стефану Антонићу, пронашао сам књигу под насловом. Унета у круг Војне академије. Како је црквена књига ушла у касарну. Извршавајући наређење, Стефан је у изјави к.

Требало је да прође скоро стотину година па да овај смирени, богобојажљиви, правични и храбри цар мученик буде рехабилитован. ЧИСТ ПРЕД БОГОМ И НАРОДОМ. Руска Загранична Црква је, 1981. године, канонизовала царску породицу, заједно са мноштвом других новомученика побијених од стране комунистичке власти. Московска Патријаршија је такође то учинила и 2000.

Иако војна служба и официрски позив нису Богом забрањени, много је примера када су војници и официри скидали униформу и остављали оружје, а облачили монашку одећу и постајали Христови војници. A било је и оних војника, официра, војвода, ратника, војсковођа који се нису замонашили, а ипак су постали Христови војници. Из војне униформе у монашку ризу. Одрицање од чинова и одликовања. И у новије време им.

Све ове песме, на свој начин, говоре о селу Осоју код Устиколине које је, једним потезом пера, једне ноћи у Дејтону, избрисано са мапе света. Живо је једино у срцима његових некадашњих становника, расутих по белом свету. Тражили су и траже неко срећније поднебље, али још га нису нашли. Предивно место на ушћу Колине у Дрину са школом између. Кад сам једном приликом, 1993. Покушавала да га некако смири.